10.jun 2020 godine: Kada mu je Vlado izgovorio odredjene recenice Zdravko vise ne moze to da zaboravi,toliko ga je to potreslo i ostavilo duboke posledice na njega da je rekao Mioni da zbog toga ne trebaju vise da se vidjaju.Kada ode kod psihijatarkinje videce se po suzama i reakciji koliko ga je to pogodilo.Dunja je donela odluku da ce biti sa Tomom,posle razgovora sa tatom i saznanjem koje je od njega cula a to je da je u zivotu imao raznih emotivnih i bolnih rezova.Cela epizoda 86 prikazuje se veceras u 20h na televiziji Prva,celu epizodu mozete pogledati ovde.
Predlog knjige: „Stani malo; neka te dve osobe nastave, ili ću morati da razgovaram sa njima. Ja ne volim konvencionalne odnose. Gadno! oni takođe idu u crkvu. Oh, Britanac u inostranstvu! " „Sinoć smo sedeli nasuprot njima. Dali su nam svoje sobe. Bili su tako ljubazni. " "Pogledajte njihove figure!" nasmejao se gospođica Lavish. „Oni šetaju mojom Italijom kao par krava. Veoma je nestašno od mene, ali voleo bih da postavim ispitni rad u Doveru i vratim se svakom turistu koji to nije mogao da položi. " "Šta biste nas pitali?" Gospođica Lavish prijatno je položila ruku na Lucinu ruku, kao da sugerira da će ona, u svakom slučaju, dobiti punu ocenu. U ovom uzvišenom raspoloženju stigli su do stepenica velike crkve i upravo su se spremali da uđu u nju kada je gospođica Lavish stala, škripala, digla ruke i plakala: „Tu je moja kutija za lokalnu boju! Moram razgovarati s njim! " I u trenutku je otišla iznad Pijace, a njen vojni ogrtač zalepršao je na vetru; niti je smanjila brzinu dok nije uhvatila starca sa belim šapama i razigrano ga pritisnula za ruku. Luci je čekala gotovo deset minuta. Tada je počela da se umara. Prosjaci su je brinuli, prašina joj je puhala u očima, i setila se da mlada devojka ne bi smela da lupa na javnim mestima. Polako se spustila na Piazzu s namerom da se pridruži gospođi Lavish koja je zaista bila gotovo previše originalna. Ali u tom trenutku gospođica Lavish i njena kutija u lokalnoj boji su se takođe preselili i nestali niz sporednu ulicu, obe u velikoj gestikuliranju. Suze negodovanja naišle su na Lucine oči dijelom i zbog toga što ju je gospođica Lavish nasrnula, dijelom zato što je uzela svog Baedekera. Kako je mogla da se nađe kući? Kako je mogla da se snađe u Santa Croceu? Prvo joj je jutro bilo upropašteno i možda više nikada neće biti u Firenci. Pre nekoliko minuta bila je sve raspoložena, pričala je kao žena kulture, i napola se uverila da je puna originalnosti. Sada je ušla u crkvu depresivna i ponižena, ni ne sluteći da se seti da li su je podigli franjevci ili dominikanci. Naravno, to mora biti divna građevina. Ali kako u štali! I kako hladno! Naravno, u njemu su bile Freske, u prisustvu čije taktilne vrednosti je bila sposobna da oseti šta je tačno. Ali ko joj je rekao ko su oni? Prezirno je hodala, ne želeći da bude oduševljena spomenicima nesigurnog autorstva ili datuma. Nitko joj nije mogao reći koja je od svih grobnih ploča koja su asfaltirala brod i transepse bila zaista lijepa, ona koju je gospodin Ruskin najviše hvalio.
Predlog knjige: „Stani malo; neka te dve osobe nastave, ili ću morati da razgovaram sa njima. Ja ne volim konvencionalne odnose. Gadno! oni takođe idu u crkvu. Oh, Britanac u inostranstvu! " „Sinoć smo sedeli nasuprot njima. Dali su nam svoje sobe. Bili su tako ljubazni. " "Pogledajte njihove figure!" nasmejao se gospođica Lavish. „Oni šetaju mojom Italijom kao par krava. Veoma je nestašno od mene, ali voleo bih da postavim ispitni rad u Doveru i vratim se svakom turistu koji to nije mogao da položi. " "Šta biste nas pitali?" Gospođica Lavish prijatno je položila ruku na Lucinu ruku, kao da sugerira da će ona, u svakom slučaju, dobiti punu ocenu. U ovom uzvišenom raspoloženju stigli su do stepenica velike crkve i upravo su se spremali da uđu u nju kada je gospođica Lavish stala, škripala, digla ruke i plakala: „Tu je moja kutija za lokalnu boju! Moram razgovarati s njim! " I u trenutku je otišla iznad Pijace, a njen vojni ogrtač zalepršao je na vetru; niti je smanjila brzinu dok nije uhvatila starca sa belim šapama i razigrano ga pritisnula za ruku. Luci je čekala gotovo deset minuta. Tada je počela da se umara. Prosjaci su je brinuli, prašina joj je puhala u očima, i setila se da mlada devojka ne bi smela da lupa na javnim mestima. Polako se spustila na Piazzu s namerom da se pridruži gospođi Lavish koja je zaista bila gotovo previše originalna. Ali u tom trenutku gospođica Lavish i njena kutija u lokalnoj boji su se takođe preselili i nestali niz sporednu ulicu, obe u velikoj gestikuliranju. Suze negodovanja naišle su na Lucine oči dijelom i zbog toga što ju je gospođica Lavish nasrnula, dijelom zato što je uzela svog Baedekera. Kako je mogla da se nađe kući? Kako je mogla da se snađe u Santa Croceu? Prvo joj je jutro bilo upropašteno i možda više nikada neće biti u Firenci. Pre nekoliko minuta bila je sve raspoložena, pričala je kao žena kulture, i napola se uverila da je puna originalnosti. Sada je ušla u crkvu depresivna i ponižena, ni ne sluteći da se seti da li su je podigli franjevci ili dominikanci. Naravno, to mora biti divna građevina. Ali kako u štali! I kako hladno! Naravno, u njemu su bile Freske, u prisustvu čije taktilne vrednosti je bila sposobna da oseti šta je tačno. Ali ko joj je rekao ko su oni? Prezirno je hodala, ne želeći da bude oduševljena spomenicima nesigurnog autorstva ili datuma. Nitko joj nije mogao reći koja je od svih grobnih ploča koja su asfaltirala brod i transepse bila zaista lijepa, ona koju je gospodin Ruskin najviše hvalio.
Tate 86 epizoda - Konacno je odlucila posle jednog razgovora.
![Tate 86 epizoda - Konacno je odlucila posle jednog razgovora.]()
Reviewed by gledajte
on
June 10, 2020
Rating:
No comments:
Note: Only a member of this blog may post a comment.